Je, znoš kak je to bilo sedmoga aprila, Dan oslobođeja Međimurja. Piše se po novinah da je to bil veliki dogodek, važan, povijesni, skoro pa da je Međimurje opet stalo na noge kak jen. A ja ti gledam slike i mislim si: „Je, je… ak je to veliki dogodek, onda sam ja mladi jelen.“
Na jednem mestu se skupilo koli dvajset ljudi. Dvajset! To ti je pri nas skoro pa red pred mesnicom da je akcija na klobose. A na ostalim mestima… joj, pajdaš moj… dva gardista, župan, gradonačelnica i tri sveče ki zgledaju kak da su same došle. Ni psa, ni močko, ni jedne babice z cekarom, da je zastala pogledati. Niš. Samo protokol i tišina kak v cirkvi da je meša već pri kraju.
I onda ti oni lepo polažeju vence. A ja gledam i pitam se: „Dobro, lepo je to, ali komu?“ Jerbo se na slikama ne vidi ni spomenik, ni tabla, ampak rom nikaj. Samo venec stoji tam kak da čeka autobusa. Sveče gorijo, ali ne znaš jel gorijo za nekoga ili samo tak, da ne zgasnejo.
A govori… joj, govori su bili veliki. Piše da se je govorilo o povijesti, identitetu, borbi, vrednotah. A slike vele da se je govorilo pred publikom ki se more prebrojati na prste jedne ruke, ak si malo stisneš palec. To ti je onaj govor de i sam govornik malo šepeće, da ne bi slučajno splašio jedinu osobu v tretjem redu.
I tak ti to ide. Tekst je opera, a slike su haiku. Tri kadra, dva gardista, jedna sveča. I puno praznoga prostora. Tuliko praznoga da bi se mogel igrati badminton.
Ali znaš kaj? Tak smo ti mi Međimurci. Ne delamo cirkus tam gde mu je ne mesto. Dojdemo, vužgemo sveču, položimo venec, velimo „Bog daj“ pa idemo doma na juhu. Skromno, tiho, pristojno. Malo preveč skromno za tekst ki ga je pratilo, ali kaj buš — ne moreš od dve sveče napraviti vatromet.
I zato ti ja velim: lepo je to bilo. Samo najte pretiravati. Jer da se od „dva gardista i tri sveče“ dela „veliki spektakl“, onda se mi z brega samo pogledamo, nasmehnemo se i velimo:
„Je, je… lepo ste to napisali. Samo slike vam ne veruju.“
Vukanovčar